Kada svoju misao pretocite u recenicu koju, u nekom trenutku, procitate u delima davno preminulih autora ili onih koji jos uvek stvaraju, zakljucujete da sve potice iz jednog izvorista drevnog duha ljubavi, sacuvanog u bastini.
"Umetnik je jedini covek modernog vremena koji realizuje duhovne vrednosti. Sasvim je pouzdano, dok se istovetno ne realizuje na svim podrucjima zivota ono sto dozivljava umetnik, dotle je sasvim uzaludna svaka vrsta reformi rada, zakona, teorija, prinuda; nije to pitanje nadnice, nije pitanje radnog vremena, nije socijalno pitanje, nego JEDINO ODNOS UMETNIKA SA MATERIJALNOM PRIRODOM, Ocinski Duh Ljubavi. Ovaj veciti univerzalni duh ljubavi cuva bastina. KULTURA JE REALIZACIJA DUHA SACUVANOG U BASTINI." (Béla Hamvas, Scientia Sacra)
Friday, July 20, 2012
Monday, July 9, 2012
Preko mesecinom uglacanih litica
Dok moja cerka srecna jezdi Beogradom
hrleci u zagrljaj svezim uspomenama, Artur Rubinstajn mi uznosi dusu svetlucavo
snaznim tonovima pod kapom vanvremenskog duha, pod kojom sve kipi I preliva se,
kao slapovi fontane preko mesecinom uglacanih litica carobnog kutka. (06.07.2012.)
ARTHUR RUBINSTEIN – Piano
Concertos DVD
London Simphony Orchestra
Conductor – Andre Previn
Grieg
Shopin Saint Saens
Neukrocena
Samo
ukroćena (ili od rođenja krotka) žena može da nađe mesta u društvu i u spletu
dužnosti i obaveza koje život u društvu predstavlja. Ona kojoj pođe za rukom da
se tome otme i pokaže se kao nepripitomljiva, ta ostaje izvan društva i
njegovih zakona, pa ma kakva ona inače po sebi bila. Ona i nije autonomno,
jedinstveno i zauvek jedno stvorenje ljudsko, nego više jedan otrgnut deo
prirode koji, pod izgledom i imenom ličnosti, ponavlja, u malom, kratkovekom i
ograničenom obliku, sve večite i velike procese prirode. Dok je dete, ona je
detinjstvo i sva draž detinjstva; kad je ljubav, onda je sva samo sila i lepota
ljubavi; kad zamrzi, onda je mržnja i ne zna za druge zakone do one koji vode i
pokreću lavine, vatru ili poplavu; dok boluje, dotle je samo bolest i bol i
strah od smrti i borba protiv nje, bez sećanja na sve što je bilo pre bolesti i
što bi moglo biti posle ozdravljenja. I tako u svemu. I tako do kraja. Tek tamo
negde, iza poslednjeg daha, u opštem i zajedničkom ćutanju, gde se ništa ne
kreće i gde niko ne misli, nalazi i ona svoje mesto među svima. Ali dok živi —
ne, ili bar nikad trajno ni potpuno.
Ivo
Andrić
Sunday, July 1, 2012
Subscribe to:
Posts (Atom)