DA NE IZGUBIS TRENUTAK

Mirise trava uz kikot zena koje grabuljama ciste teren. Mirise priroda usred grada. Kikot se stapa sa muzikom iz baste I veselim podvriskivanjem dece okupirane spravama u nastojanju da ih, igrajuci se, savladaju. Uz sve to, trube automobile- svadbena povorka.

Od kada postojim, uz rec svadba uvek iskrsne asocijacija – priroda. Vidim mladost uz leprsave bele haljine od srpskog platna, vencice u kosi ispletene od poljskog cveca, vidim poleglu travu od plesa tih stvarnih vila danasnjeg vremena okrenutih prirodi. Blagost muzike sazica gitare obavija prizor istinske srece. Covek I priroda ogrnuti plastom mogucnosti sjedinjavanja.

Svadba u prirodi. Ples bosonogih vila. Muzika koketira sa rascvetalim laticama raznobojnog dekora. Samo priroda to ume. Da zagrli trnutak, da besvesno upija zar mladosti rasipajuci obuzdavanu ceznju.

Cujem da je april u Beogradu u svim tonovima zelenog. Cujem da je Beograd u aprilu toliko lep I secam se da je uvek bilo lepo Biti u Beogradu s proleca. Nostalgija. Ali, nije tuzno. Samo, kao da je iz nekog drugog zivota. Na nekoj drugoj planeti nekog udaljenog Univerzuma.

Sa blokom u ruci, skiciram detalje na Kalemegdanu, caskam sa Viktorom Starcicem, razmenjujem osmehe kada, u Knez Mihailovoj, naletim na Momu Kapora, ja Ana, sisal sa stranica Bazara, kratko potsisana, u nekakvim farmericama I majicom sa – grudima iznutra – Kaporov izraz. Srecna sto licim na tu Anu. Iz Bazara.

Nesto kasnije – kafana  “ ? “  Sastajaliste mladih filozofa, umetnika, filologa….Price do u nedogled. April za aprilom, naslagani trenuci za buducnost u kojoj cu se na njih osvrnuti s nostalgijom, ali ne I tugom.

Jos je lepse sto je I danas tako u Beogradu u tim istim godinama kada si  na raskrscu , osvrces se I pitas gde da zakoracis, a da ne izgubis trenutak.