Suncano, prelepo jutro. Na ozeleneloj jabuci u dvoristu, sporadicno se pojavljuju cvetovi. Prosle godine je bas buknulo; preko noci je drvo bilo u cvatu prelepih nijansi roze boje. Ali, I ovi pomaljajuci cvetovi imaju svoju tezinu. Priroda cveta uprkos otezavajucim okolnostima zagadjanja I nebrige prema njoj koja nas neguje milenijumima.
I u nama se, tako sporadicno, iskrice pretvaraju u erupciju emocija razlivenih po zilama naseg postojanja. Trenuci uspona-trenuci padova sa osecajem, tako reci saznanjem da neko brine, neko bdije nad nama I upucuje nas ka stazama kojima niko nije prolazio pre nas. To nam se samo cini.
Na svakoj stazi od postanja sveta, naicices na tragove prethodnika, na Baladu Disidenta koja se ori Vasionom; ali, cuje se samo u retkim trenucima-kada jaganjci utihnu!
No comments:
Post a Comment