Ove godine, drvo jabuke nije cvetalo. Ali je lisce jos uvek
zeleno, lisce koje dominira nad raznim neprijatnim mirisima kanalizacije…nad
prljavstinom koju ljudi, neki, ostavljaju za sobom kao da je to sasvim
normalno. Interesantno! Ne smeta mi. Samo konstatujem. Na malom prostoru
carujuceg duha ljubavi, nije vise samo ljubav prisutna. Dobila je svoju
suprotnost za drugaricu. Ali, ljubav ne bi bila to sto jested a nema
bezgranicno razumevanje za one kojima je taj osecaj stran. Ima ogromno
razumevanje za svoju drugaricu koja se namece iako nije zeljena. Ljubav je tolerise.
Od cvetne baste je nastalo smetliste. Prljavo! Mada, to su samo kulise loseg komada koje ce
biti uklonjene kada se zavesa spusti. Hoce li biti aplauza? Hoce li se glumci
pokloniti publici istancanog duha? Podizace opet I opet nove kulise svog
vidjenja sveta, ali nikada nece moci da uklone jezgro ljubavi koje pulsira u
cvetnoj basti, u oazi, koja samu sebe napaja neunistivom energijom koja je
svojstvena jednoj, jednom davno uspostavljenoj harmoniji univerzuma.
I, ostace zelena trava, raskosno cvece, fontana I beskrajno nebesko plavetnilo koje,
sada, proviruje izmedju kulisa gvozdja I sivila sveta koji prozivljava svoj
trenutak prolaznosti, ali koji nije za elegije.
Vecnost se ne potire. Vecnost traje kroz ljubav u nedogled.
Zato ljubav nikome ne zamera zaneta lepotom kojom zraci, lepotom izmaglice koja
svojim velom neutralise prljavstinu
rasipajuci po njoj zvezdani prah spectra duginih boja. Na svom putu, ljubav
bezbrizno brodi ogrnuta tim zastitnim plastom (samo njoj vidljivim) koji
dodiruje nezne cvetove iznikle da obeleze I krase svoju teritoriju pred
nebeskom kapijom mira kojoj ljubav stremi.
No comments:
Post a Comment