ODUZIMANJE ZIVOTA

Kada osoba snazno integrisane licnosti – duhovno, emotivno I racionalno – dozivi smrt bliske osobe, nastavlja da zivi kao da se nista nije dogodilo. Tako snazno integrisana licnost je na veoma visokom stupnju duhovne inteligencije (SQ) u kojim okolnostima je cin smrti sasvim normalna pojava tako da covek nastavlja normalno da zivi svoj zivot. Jer, nista se nije dogodilo njemu. Na nivou na kome je , ne postoji gubitak jer su duhovne veze vecne bas kao sto je I dodir dusa neraskidivo trajan.

Covek sa visokim SQ, zbog toga, reaguje po pitanju smrti razlicito od okruzenja. Smatra se , na bazi dostupnog znanja, da covek potiskuje emocije koje ce ga u datom trenutku uvesti u depresiju. I to stoji sa aspekta ucenja koje ne obuhvata najvazniju komponentu covekovog bica – njegov duh! Ucenje nije kompletno jer tretira deo covekovog bica, nije sveobuhvatno tako da se dovodi u pitanje tacnost ucenja zbog nesagledavanja celovitost licnosti.

Duhovno inteligentna osoba, tokom odrastanja, usaglaseno neguje razvoj svog racia, neguje emocije I uzrasta u duhovnom pogledu I ta usaglasenost stvara disciplinovano nezavisnu licnost koja je sposobna da se suocava I nosi sa raznim nedacama I ostane neozledjena dok traje kao integrisana licnost.

Ako se posle smrti bliske osobe nagomilana ljubav ne usmeri ka licnosti vrednoj ljubavi I ne realizuje u zajednistvu, te ako visom silom izgubite posao koji vas cini srecnim, volite da radite to sto radite I uzivate u tome, vec su ozbiljno uzdrmana dva stuba na kojima snazno integrisana licnost gradi svoj harmonican, disciplinovano nezavistan zivot.

      

 Jos ako nicim izazvana, iz spoljne sredine, odredjena neprijatnost zvana stres – osteti duhovni omotac, toliko vas zbuni da zastanete na putu svog duhovnog uspona . A Bela Hamvas kaze, ako osoba na putu svog duhovnog uspona na trenutak zastane, nece ostati na tom nivou vec dozivljava sunovrat.

Tako se kida harmonican odnos duh – emocija – racio I jednostavno dolazi do raspada sistema snazno integrisane licnosti, do depresivnog raspolozenja cak I do depresije, ali, koja znaci, NIJE izazvana potisnutim emocijama (jer nisu bile potiskivane) zbog smrtnog slucaja vec je (depresija) izazvana okolnostima koje osporavaju I narusavaju postojecu harmoniju duhovnim sunovratom, nagomilanom ljubavlju I sokom da ostaje bez posla koji znaci sam zivot!

Kada covek ima srecu da radi posao koji voli, a onda nekom visom silom izgubi taj posao, e to JESTE gubitak jer se dogadja coveku licno, coveku koji radosno radeci moze I radosno da zivi; I koji zbog tolike ljubavi u sebi moze da zavoli I neko novo lice I da se duhovno oporavi I nastavi harmonican zivot I dalje duhovno uzrastajuci!

COVEK  TREBA  DA  RADI  ONO  STO VOLI U MA KAKVIM  OKOLNOSTIMA,   POSEBNO  AKO  JE  U  PITANJU  KREATIVNA  LICNOST. ODUZIMANJE  TE  MOGUCNOSTI  RAVNO  JE  ODUZIMANJU  ZIVOTA!

Ako se u drustvu dostigne takav nivo svesti da sistem nastavi da neguje duh, emocije I racio od rodjenju deteta (koje je vec prenatalno integrisano bice), da usmerava decu koja rastu na paznju prema coveku,  prirodi I svemu zivom I nezivom u njoj, zacarili bi humani odnosi.  Ne bi se dogadjali izlivi besa, bliznji se ne bi mrzeli, covek ne bi degradirao sebe samog I ne bi zapadao u bolesna stanja. Ne bi vise postojala ni potreba za psihijatrima.

Da sistem s paznjom prati sklonosti pojedinaca, omogucava da rade posao kome preferiraju po svojoj vokaciji, omogucava negovanje lepih odnosa u medjusobnoj komunikaciji, negovanje ljubavi I uvazi nuznost duhovnog razvoja, bio bi to doprinos harmoniji citave zajednice.

OBEZBEDITI coveku MOGUCNOST da duhovno uzrasta, da voli, da radi posao koji sam odabere, TREBA OBEZBEDITI  MOGUCNOST DA COVEK  DOSTOJANSTVENO  ZIVI!!!

Zvuci HIPOTETICNO!  Veoma tesko ostvarivo, ali sasvim moguce na odredjenom nivou razvoja pojedinacne pa tako I drustvene svesti. Verovatnoca postoji. I to nesto znaci!