Zivot je usputna stanica na stazi vecnosti.Na njoj dusa zastane da se odmori pre no sto nastavi svoj kosmicki put.
Svakom od nas se ukazuje prilika da, u skladu sa svojim sposobnostima, formira u sebi coveka, coveka kome je imperativ da pronadje sustinu svog bitisanja, koji ima zdrave ambicije I realne ciljeve ka cijim ostvarenjima stremi. Na nama ostaje da li cemo iskoristiti sansu, koja nam se rodjenjem pruza, I postati ljudi.
“ Zivot je sacinjen od trenova samo, ne treba propustati sada” , jer svako “sada” sadrzi poruku, delove mozaika, komadice temelja Duhovnog dvorca, na kome svet pociva. Kada se mozaik slozi I mi OTVORIMO UM, DUSU I SRCE dovoljno siroko da prepoznamo svoju viziju u slici pred sobom, nas ZIVOT SE MATERIJALNO GASI jer DOSTIZEMO SAVRSENSTVO koje nije dostupno obicnim ljudima, a DUH NASTAVLJA STAZAMA VECNOSTI trazeci novi oblik za svoj izraz.
Ako covek pocne da voli iskljucivo sebe, on tone, ruzi I narusava svoj identitet, gubi svoju autenticnost, gubi lepotu kolektivnog pripadanja.
SRECA je BITI POSVECEN DRUGIMA. Obracati paznju na (ne)prolazne sitnice, radovati se I bez razloga, sto je PRIVILEGIJA CISTE DECIJE DUSE, a sto treba zadrzati I u zrelosti. Sreca obitava u nama postojano poput jezerske vode. Cak I kada zavitlan kamicak zla – koncentricno siri talase negativnih uticaja po glatkoj povrsini srece, od nas zavisi hocemo li uspostaviti ravnotezu I ZADRZATI SRECU U JEZERU SVOG ZIVOTA. 13.mart 2000.g.
No comments:
Post a Comment