PLATONSKA LJUBAV

Kazu, danas ne postoje platonske ljubavi. Mladi ni ne znaju sta to znaci. Ali, ranije su se dogadjale. Moguce do druge polovine XX veka. Tako su se voleli tineidzeri. Trepereci od iscekivanja da se sretnu, a kada se to dogodi, jednostavno svako nastavi svojim putem. I sanjali su. Budni su sanjali I sve idealizovali. Sve se svodilo na ceznju. I sve tako dok se

ne probudi strast.  Kasnije se secaju tih neznih godina I zbijaju sale na sopstveni racun, ali se secaju sa pietetom.

I zrelo doba je znalo za platonske ljubavi. Razlikovale su se od onih decijih, prvih otkrica emocija. Sto su se deca tako volela, jasno je jer se jos nije dogodila seksualna revolucija. Ali ono pravo zrelo doba sa lepezom iskustva erotskog zanosa, sa saznanjem da ne postoje prepreke  (ako ne postoje), sa slobodom I samosvescu, zasto se ljubav samo platonski iskazivala u tim zrelim godinama ? Kako je moguce da ne predje postavljenu granicu? I zasto granica uopste postoji? 

Zapravo u tim zrelim, zrelim godinama, platonska ljubav kod zena, moguce prerasta u materinsku ljubav. Da bi se izbegao Edipov kompleks, platonske ljubavi su trajale dugo.

Sve to se uklapa u pokret sporosti u svetu, da cinis najbolje sto mozes, to sto umes da volis dugo, postojano…. Najbolje sto mozes, a ne najbrze kakav je trend danas, ne samo sa ljubavlju, koja I ako postoji, brzo se potrosi, vec I u svakom radu.

Brzina zivljenja umanjuje, cak I unistava cari smislenog zivota.