NEBESKA KAPIJA MIRA

Ove godine, drvo jabuke nije cvetalo. Ali je lisce jos uvek zeleno, lisce koje dominira nad raznim neprijatnim mirisima kanalizacije…nad prljavstinom  koju ljudi, neki,  ostavljaju za sobom kao da je to sasvim normalno. Interesantno! Ne smeta mi. Samo konstatujem. Na malom prostoru carujuceg duha ljubavi, nije vise samo ljubav prisutna. Dobila je svoju suprotnost za drugaricu. Ali, ljubav ne bi bila to sto jested a nema bezgranicno razumevanje za one kojima je taj osecaj stran. Ima ogromno razumevanje za svoju drugaricu koja se namece iako nije zeljena.  Ljubav je tolerise.

Od cvetne baste je nastalo smetliste. Prljavo!  Mada, to su samo kulise loseg komada koje ce biti uklonjene kada se zavesa spusti. Hoce li biti aplauza? Hoce li se glumci pokloniti publici istancanog duha? Podizace opet I opet nove kulise svog vidjenja sveta, ali nikada nece moci da uklone jezgro ljubavi koje pulsira u cvetnoj basti, u oazi, koja samu sebe napaja neunistivom energijom koja je svojstvena jednoj, jednom davno uspostavljenoj harmoniji univerzuma.

I, ostace zelena trava, raskosno cvece, fontana I beskrajno nebesko plavetnilo koje, sada, proviruje izmedju kulisa gvozdja I sivila sveta koji prozivljava svoj trenutak prolaznosti, ali koji nije za elegije.

Vecnost se ne potire. Vecnost traje kroz ljubav u nedogled. Zato ljubav nikome ne zamera zaneta lepotom kojom zraci, lepotom izmaglice koja svojim velom neutralise  prljavstinu rasipajuci po njoj zvezdani prah spectra duginih boja. Na svom putu, ljubav bezbrizno brodi ogrnuta tim zastitnim plastom (samo njoj vidljivim) koji dodiruje nezne cvetove iznikle da obeleze I krase svoju teritoriju pred nebeskom kapijom mira kojoj ljubav stremi.  

RAVNODUSNOST

I tako se pojavi dragi lik I ti shvatis da uopste nisi ravnodusan. Preplavi te osecaj lepote, osecaj ispunjenosti, na neki cudan nacin-I osecaj pripadanja.

I bude ti lepo. Mnogo. 

I, to je to! 

Ja sam sve što želim biti

Novi niški brend - lični senzibilitet

                          

Preko mesecinom uglacanih litica

Dok moja cerka srecna jezdi Beogradom hrleci u zagrljaj svezim uspomenama, Artur Rubinstajn mi uznosi dusu svetlucavo snaznim tonovima pod kapom vanvremenskog duha, pod kojom sve kipi I preliva se, kao slapovi fontane preko mesecinom uglacanih litica carobnog kutka.      (06.07.2012.)

ARTHUR RUBINSTEIN – Piano Concertos DVD

Grieg       Shopin     Saint Saens

London Simphony Orchestra

Conductor – Andre Previn 

Neukrocena

Samo ukroćena (ili od rođenja krotka) žena može da nađe mesta u društvu i u spletu dužnosti i obaveza koje život u društvu predstavlja. Ona kojoj pođe za rukom da se tome otme i pokaže se kao nepripitomljiva, ta ostaje izvan društva i njegovih zakona, pa ma kakva ona inače po sebi bila. Ona i nije autonomno, jedinstveno i zauvek jedno stvorenje ljudsko, nego više jedan otrgnut deo prirode koji, pod izgledom i imenom ličnosti, ponavlja, u malom, kratkovekom i ograničenom obliku, sve večite i velike procese prirode. Dok je dete, ona je detinjstvo i sva draž detinjstva; kad je ljubav, onda je sva samo sila i lepota ljubavi; kad zamrzi, onda je mržnja i ne zna za druge zakone do one koji vode i pokreću lavine, vatru ili poplavu; dok boluje, dotle je samo bolest i bol i strah od smrti i borba protiv nje, bez sećanja na sve što je bilo pre bolesti i što bi moglo biti posle ozdravljenja. I tako u svemu. I tako do kraja. Tek tamo negde, iza poslednjeg daha, u opštem i zajedničkom ćutanju, gde se ništa ne kreće i gde niko ne misli, nalazi i ona svoje mesto među svima. Ali dok živi — ne, ili bar nikad trajno ni potpuno.

Ivo Andrić

Genius loves company

From Ray Charles duet album, 2004.