Majka Tereza

Stranica izgubljenog dnevnika

Možeš me potražiti u šumi kraj potoka...

Skrivena sam u magli koja u praskozorja prekriva usnule obale.
Tada sam ono što jesam. Niko me ne vidi. Svako me može čuti. Niko me ne može naći.
Ja zapravo ne postojim. Možda bih htela da budem zra
k svetlosti u tami, eho večnosti u prolaznom svetu. Nisam sumnjiva, ali sumnjam da će me neko otkriti.
Kada spokojni san savlada dete, čuvam njegovu mirnoću, jer duh praznine vazda vreba svoj plen. Moje je da ga obuzdam i pokažem mu njegovo pravo lice.
Ja nemam lice, ali imam izraz.
Ne mogu da se pokrenem, ali pokrećem druge.
U stvarnosti ne postojim, ali me prizivaju da bi stvarnost zavarali.
Ponekad, u pričama kraj tople peći, budim dremljive slušaoce zanesene lepotom izraza.
Nikad me niko nije video, ali me naslućuju.
Nikad me niko neće naći, ali me i dalje traže.
Sudbina mi je odredila samoću. Prihvatam je kao razumno dete neispunjene želje.
Većina ljudi misli da mi je ime Tuga. Ne opirem se jer gomila uvek greši. Moje ime ću saopštiti samo Tebi i onom ko uspe da se uspne na vrh grebena sa kojeg se vide more i pustinja.
Tragaoci plove, ili lutaju. Jedni se uljuljkuju znanjem. Drugima je znanje poljuljano. Za sve mene krive.
Čekam da se probude oni što znaju i oni što misle da ne znaju, a znaju.
Tamo gde se more i pustinja spajaju prepoznaćeš večnu obalu. Ja sam tanka lelujava linija koja se stalno pomera.
Sada je trenutak da Ti otkrijem svoje ime.
Ali pre toga, još samo ovo da Ti kažem: “Ja sam ona što nestaje i postaje”.

Zovu me Mašta.

Autor nepoznat




- Pesma o Duši -

...Ja nisam ni ego, ni razum, ni um, ni misao nisam.
Ne možeš me namirisati ili u reči uobličiti, okom ili uhom uhvatiti.
U Svetlosti ili vetru me ne možeš naći, ni na nebu ni zemlji.
Svesnost i sreća, Blaženstvo Blaženoga
 Ja sam.

Nemam imena, ni život, ne udišem vazduh.
Ni jednim elementom ukalupljena nisam, koža me ne prekriva.
Nemam jezik, ruke ni noge, ne starim.
Svesnost i sreća Ja sam, Blaženstvo u oslobođenju.

Odbacujem mržnju i strast, iznad iluzije i pohlepe sam.
Ponos me ne dodiruje, nikada zavidna nisam.
Iznad vere, bogatstva, slobode i želja Ja sam.
Svesnost i sreća Ja sam, Blaženstvo je moj pokrivač.

Poroci, zadovoljstvo i bol nisu moje poreklo,
Ni sveti spisi, molitve ni hodočašća.
Nisam materija, ni eter nisam.
Svesnost i sreća inkarnirana, Blaženstvo Blaženoga Ja sam.

Strah smrti ne poznajem, pukotinom ili rasom razdvojena nisam.
Nijedan roditelj me ne zove detetom, veza rođenja me ne veže.
Nisam učitelj ni učenik, rođaka ni prijatelja nemam.
Svesnost i sreća Ja sam, jedinstvo s Blaženstvom moj je kraj.

Ni znanje ni poznavalac nisam, ne možeš me upoznati, bezobličnost je moj oblik.
Lutam između osećanja, ali ona nisu moj dom.
Uvek mirno uravnotežena, ni slobodna, ni vezana.
Svesnost i sreća Ja sam, u Blaženstvu moj je dom...

Tantric Love

BITI SLOBODNA ZENA – posveceno Tekici Ciric preminuloj na danasnji dan pre devetnaest godina

Zena slobodnog duha moze I da stoji u mestu, a da opet jezdi prostranstvima.

Zena nemirnog duha mora I fizicki da jezdi, da se krece, zavlaci u pukotine izvesnosti izazivajuci lancane eksplozije da se zna da jet u bila I nastavila dalje I dalje trazeci uzbudjenja na izazovnim mestima svetske pozornice.

Moze da se stekne utisak da je zena slobodnog duha zarobljena u kuci, kuhinji I spavacoj sobi (Kafka-znaci, vidjeno ocima muskarca). Da li je? U tom miljeu, njeno fizicko bice egzistira staticno na obican nacin, neupadljivo, zivi nevidljivo za javnost; stamena baza neuhvatljivog duha koji povremeno aterira na maticnom aerodromu snovidjenja.

Duhovne vratolomije vodjene zeljom za saznanjem, za traganjem I otkrivanjem spoznaje sustine biti, dobro kamuflirane I cuvane istine koja, samo izabrane mami I otvara puteve do sopstvenog, nepresusnog izvorista, te duhovne vratolomije-podsticane necim iskonskim, jesu bezgranicne, beskonacne I vanvremenske. 

Pre mnogo, mnogo godina, poklonila sam cerki za rodjendan knjigu Fransoaz Ziru “LU- prica o slobodnoj zeni” sa posvetom : “Moramo da zaboravimo ono sto mislimo da  jesmo kako bismo mogli postati ono sto zaista jesmo.”

Prica o Lu me ocarala bas kao sto je Frojd bio ocaran samom Lu. Volela bih da nadahnuti citaju tu pricu, da se, mozda, prepoznaju ili dobiju vetar u ledja I krenu u neizvesno da bi otkrili ono sto zaista jesu.

“U Nemackoj, gde je Lu zivela, bila je VEOMA CENJENI ROMANOPISAC. Bila je jedna od prvih slobodnih zena u Evropi zato sto je  SVOJIM PEROM USPEVALA DA OBEZBEDI SEBI MATERIJALNU NEZAVISNOST I POLOZAJ U DRUSTVU.

Ali, NJENO NAJVECE REMEK-DELO JE ONA SAMA.”

I dok ovaj pasus prepisujem, nekako intenzivno I sasvim zivo pred mojim ocima iskrsava lik Danijele Knez, jasno prepoznate u navedenom citatu!        

SRECAN RODJENDAN

POSVECENO MLADICU DISCIPLINOVANO NEZAVISNE LICNOSTI, VISOKOG STEPENA DUHOVNE INTELIGENCIJE! 

DUHOVNO INTELIGENTNA BICA-DISCIPLINOVANO NEZAVISNA, su umetnicke duse, slobodnog duha, kreativne licnosti koje upotrebljavaju I levu I desnu stranu mozga; bica koja odrastanjem razvijaju ujednaceno duhovnu, emocionalnu I racionalnu inteligenciju.  Vide svet sa visokog nivoa svoje celovite licnosti, plamte ognjem koji isijava njihova topla romanticarska dusa koja greje proctor I ljude I odrzava se u vremenu. Ta dusa! Dusa sveta!  

Svet opstaje zahvaljujuci dovoljnom broju ljudi disciplinovano nezavisnog duha, zahvaljujuci ljubavi, zahvaljujuci muzici, zahvaljujuci sposobnosti da takve ljude prepoznamo, negujemo, podrzavamo …. I radujemo se sa njima trenutku kada su ugledali svet.

Dizem casu kupinovog vina u cast rodjenja jednog od njih pre vise decenija. SRECNO!  

MIROSLAV MIKA ANTIC

Kad mi dodje da idem,

Mnogo moram da idem.

Nije vazno kuda cu.

Nije vazno dokle cu.

Doslo mi je da idem

I ja idem kao lud

- unutra u mene. 

OMAZ VELIKOM MAJSTORU

Dok slusam VELIKOG MAJSTORA “Jedan covek I jedna zena”, rasplakale ste me, deco moja , Ana, Marina, Nevena…potvrdjujuci mi da zivot jeste MAJKE MI BAJKA, I da ljubav jeste vecnost I lepota…

PS: Uz 45 fotosa iz albuma “Odnesi me, ponesi me, povedi me” (pesma koju peva Vlado Divljan, a koju je na vencanju pevao svojim kumovima Vlada za otvaranje svadbenog bala) I pesmu velikog majstora Dragana Stojinica, moju veliku ljubav,  na cijem sam zadnjem koncertu u Nisu bila sa prijateljima MAGIC-a, koje sam POVELA u znak zahvalnosti za podrsku I saradnju sa decom stvaraocima 85-tog godista grada Nisa, naviru gigantske emocije te nezaboravne noci.

Snazno smo dozivele pevanje tog VELIKOG MAJSTORA, kako ga danas naziva Marina, I konstatovale da posle ovog koncerta, necemo imati snage da ponovo dodjemo na njegov koncert I ponovo slusamo pesme koje doticu srz postojanja… Ta NOC JE BILA VRH VRHOVA!   

I, bilo je tako! Jer, veliki majstor se, nakon toga, ugasio diskretno svetlucajuci od vremena do vremena kao I danas u ovo nedeljno jutro septembra meseca, miholjskog leta, svetlucajuci I u srcima mladih generacija…  

NEBESKA KAPIJA MIRA

Ove godine, drvo jabuke nije cvetalo. Ali je lisce jos uvek zeleno, lisce koje dominira nad raznim neprijatnim mirisima kanalizacije…nad prljavstinom  koju ljudi, neki,  ostavljaju za sobom kao da je to sasvim normalno. Interesantno! Ne smeta mi. Samo konstatujem. Na malom prostoru carujuceg duha ljubavi, nije vise samo ljubav prisutna. Dobila je svoju suprotnost za drugaricu. Ali, ljubav ne bi bila to sto jested a nema bezgranicno razumevanje za one kojima je taj osecaj stran. Ima ogromno razumevanje za svoju drugaricu koja se namece iako nije zeljena.  Ljubav je tolerise.

Od cvetne baste je nastalo smetliste. Prljavo!  Mada, to su samo kulise loseg komada koje ce biti uklonjene kada se zavesa spusti. Hoce li biti aplauza? Hoce li se glumci pokloniti publici istancanog duha? Podizace opet I opet nove kulise svog vidjenja sveta, ali nikada nece moci da uklone jezgro ljubavi koje pulsira u cvetnoj basti, u oazi, koja samu sebe napaja neunistivom energijom koja je svojstvena jednoj, jednom davno uspostavljenoj harmoniji univerzuma.

I, ostace zelena trava, raskosno cvece, fontana I beskrajno nebesko plavetnilo koje, sada, proviruje izmedju kulisa gvozdja I sivila sveta koji prozivljava svoj trenutak prolaznosti, ali koji nije za elegije.

Vecnost se ne potire. Vecnost traje kroz ljubav u nedogled. Zato ljubav nikome ne zamera zaneta lepotom kojom zraci, lepotom izmaglice koja svojim velom neutralise  prljavstinu rasipajuci po njoj zvezdani prah spectra duginih boja. Na svom putu, ljubav bezbrizno brodi ogrnuta tim zastitnim plastom (samo njoj vidljivim) koji dodiruje nezne cvetove iznikle da obeleze I krase svoju teritoriju pred nebeskom kapijom mira kojoj ljubav stremi.