GIMNAZIJALKA

Samo za moje najbolje prijatelje, a nema ih mnogo!

Bilo je jos mrazeva, ali se zaboravilo. Bilo je mrazeva I mnogocasovnih restrikcija. Zaboravilo se I dobro je sto je tako! Ali, uvek je titrala u vazduhu ocaravajuca moc prirode. Bez obzira da li je snezna mecava koja ne dopusta da se vide suze pomesane sa iglicastim pahuljama po licu devojke koja voli, ali joj nije uzvraceno.

Iskrsava prizor jedne bakice koja sitnim koracima, uvek u zurbi, hoda I po zimskim belinama I tropskim vrelinama.  Nema je vise. Ali, kada je ovako ledeni dan, uvek se setim nje. Isti takav ledeni dan, mecava, nema struje, sedim obucena u skafanderu sa snegaricama, rukavicama kao za skijanje, subarom na glavi…za pisacom masinom. Bilo je to pre vise godina. U vreme restrikcija.

Sa pisace masine, dosta nezgrapno odevena neprilagodjenom garderobom za sobu, ali ledenu, sklizne mi pogled  kroz iskricava prozorska okna kroz koja uspem da nazrem konture te bake. Potece pesma posvecena njoj. U rukavicama, bune se slova pisace masine jer – guram ih; ne znaju koje slovo tipujem. Ali, ne obracam paznju. Pratim misli koje teku.

Zena-nekada strahovlada, kao director gimnazije, gvozdena ruka I za profesore I za djake. Ali, ne I za mene! Posebno je ganjala da se nose kecelje. Kada vidi zakopcan maksi kaput, zahteva da vidi sta je ispod. I pobesni zbog mini kecelje ispod maksi kaputa. Ali, buntovna mladost se ne da lako!

Ma koliko stroga, bila je pravedna. Nastojala je da od dece koja rastu stvori odgovorne ljude, stabilne I obrazovane; savetovala da I mi tako odgajamo svoju decu. Mlada je ostala bez bracnog saputnika - sa sinom. A zatim je ostala I bez sina sa unukom I snahom, ali negde u inostranstvu. 

U tom ledenom danu, toplina emocija se razlivala po papiru osvezavajuci secanja na decje vragolije djackog doba zimske carolije, toplina ka jednoj hrabroj zeni koja nije ustuknula pred zivotom I koja je, vec kao baka, uvek upucivala snazne reci podrske kada nam se putevi ukrste. 

S proleca, neko iz starije generacije gimnazijalaca je obelezavao neku godisnjicu mature. Dala sam tu pesmu jednoj dami da preda nasoj direktorki. Nikada nisam dobila povratnu informaciju niti sam o tome mislila. Vreme je prolazilo. 

Jedne veceri – telefonski poziv. Jedna nova, mlada direktorka gimnazije mi saopstava da je preminula Ruzica Nikolic. Knedla u grlu – uvek kada cujem takvu vest. Nesto sto je izazvalo bujicu suza, ali I veliku neznost; reci iz slusalice su se nizale. Dosla je snaha iz inostranstva zbog sahrane I papirologije, I pored ostalog, u komodi, kraj Ruzicinog lezaja, nasla kovertu sa pesmom davno joj posvecenoj od djaka koji je pre vise decenija zavrsio gimnaziju. Ali je I dalje gimnazijalka.  Suze zbog neocekivanog saznanja da je preminula, ali I neznost  da je za zivota ipak znala da je bar jedan ucenik pozdravlja s toplinom I emocijama koje nije mogla da ima  od svog supruga, a zatim I sina.. Znala je  I sa tim saznanjem je otisla.

Snaha je zelela da upozna tekstopisca uz molbu da nad grobom procita…. Predlozila sam skolskog druga, koji inace jeste pesnik… Ne znam kako je sahrana protekla. Ne idem na sahrane, osim kad bas moram. Ne znam da li je moj drug procitao pesmu. Nikada nisam pitala jer se ne osvrcem. Snahi sam se izvinila-nismo se upoznale. Ta prica je zavrsena.

Ali, kada sam sinoc izasla na sneznu mecavu, jer sam imala potrebu, dok su snegarice skripale po sneznim smetovima, dok se kovitlac pahulja stremio ka meni iz svih pravaca, a vetar me njihao kao list na grani, iz dubine mene se razlivala takva sreca koja mi je izmamila osmeh na skoro pustoj ulici I skoro smrznutom licu. Nezamenjivi osecaj slobode!

Svako vreme ima svoju bakicu koja hoda I po letnjim vrelinama I zimskim belinama, koja stari ali ostaje dozivotna gimnazijalka, sa srcem koje podvriskuje od radosti sto zivi, sto veruje da  dok spava postoji bar jedan covek koji cuva strazu za njen miran san. Veruje. Bez pokrica!